Гора као темељ идентитета: Језик, традиција и обичаји који чувају Горанце

О пореклу, посебностима горанске заједнице, значају „нашинског“ говора и улози породице у очувању културног наслеђа говори др Александар Павловић

др Александар Павловић

Горанци представљају заједницу чији су идентитет, култура и традиција тесно повезани са простором Горе, али и са животом њених припадника у расејању. Историјске околности, миграције, промене начина живота и контакти са другим народима оставили су траг на културном развоју ове заједнице, али нису избрисали њен осећај припадности завичају.

О томе шта данас одређује идентитет Горанаца, колико је Гора важна за њихово самоодређење, али и на који начин су се кроз векове преплитали различити културни утицаји, говори др Александар Павловић, виши научни сарадник у Институту за српску културу из Приштине са привременим седиштем у Лепосавићу. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, а у Институту за српску културу Приштина – Лепосавић запослен је од 2006. године. Од 2016. до 2019. био је координатор за Косово и Метохију при Центру за нематеријално културно наслеђе Србије, где је поново ангажован од 2023. године.

Говорећи о историјском развоју заједнице и елементима који су обликовали њен идентитет, Павловић посебно издваја Гору као простор са којим Горанци повезују своје порекло, име и културно наслеђе.

„Горанци представљају народ посебног етнокултурног типа за чији идентитет се може рећи да је формиран у релативно дугом историјском процесу. Реч је о заједници са континуитетом дугог трајања која своје име и идентитетско самоодређење повезује са подручјем у ком вековима живи, а то је Гора. Поменута област у историјским изворима среће се још у српско средњовековно доба и као јединствена целина постоји све до 1925. године када је подељена, и то између тадашње Краљевине СХС, са једне стране, и Краљевине Албаније, са друге стране. Наведена подела остала је до данас, па један део Горе припада Србији, а други Албанији. Средњовековни именослов и топонимија Горе, као и остаци бројних српских православних цркава на овом подручју, аргументи су који говоре у прилог српско-словенском пореклу Горанаца. Током векова, припадници горанске заједнице били су у контакту са балканским несловенским становништвом, да би од краја 15. до средине 19. столећа прошли кроз процес исламизације. Захваљујући наведеном, култура Горанаца временом је била изложена прожимању слојева из више различитих историјских епоха – словенске, старобалканске и оријенталне, што је допринело томе да се идентитет ове заједнице из словенско-православног преиначи у словенско-муслимански, чиме се сâма заједница развила у посебну етничку групу која је, иако исламизована, сачувала аутохтони словенски говор и многа културна обележја из српско-православне старине. Од посебног значаја за формирање горанског етнокултурног типа био је и вишевековни начин живота Горанаца, који се у привредном смислу ослањао превасходно на сточарење, захваљујући чему су, услед кретања са стоком, припадници ове заједнице остваривали контакте са крајевима у ближем или даљем окружењу Горе – шарпланинским жупама Средском и Сиринићем, јужном Метохијом, западномакедонским областима, итд.“

„Сами Горанци себе сматрају Словенима и Горанцима, дистанцирајући се у односу на друге истоверне народе, пре свега Албанце. Себе не идентификују као Србе, али нису ретки они који кажу да су српског порекла. У међусобној комуникацији Горанци себе зову још и нашинци, а свој говор, у зависности од дела Горе из ког су пореклом, нашински или нашенски. Припадност својој заједници највише одређују управо кроз свест о пореклу из Горе, коју Горанци доживљавају као матично подручје за које везују своје име, културу, традицију и идентитет. Реч је о подручју које захвата укупно око 433 квадратна километра, од којих око 385 припада Србији, а остатак Албанији. Део који се налази у Србији подудара се са територијом општине Гора, смештеном на крајњем југу Косова и Метохије, јужно од Призрена, и састављеном од деветнаест насеља, укључујући варошицу Драгаш, као административно средиште општине. Гора, дакле, за Горанце представља симболички кључну компоненту њиховог идентитета, без које, како сматрају, они не би били то што јесу. Гора је за Горанце много више од обичног географског подручја, а колико је за припаднике ове заједнице она важна најбоље говори чињеница да се Горанци који живе ван Горе, што значи у расејању широм Србије, региона, али и света, сваке године – посебно током летњих месеци – редовно окупљају у Гори, како би учврстили своје родбинске, комшијске и пријатељске везе, али и како би практиковали неке од најзначајнијих догађаја за очување идентитета и интегритета заједнице, као што су то, на пример, прослава Ђурена, тј. Ђурђевдана, организовање традиционалних свадбених весеља, итд. Треба поменути да осим на подручју Горе, како у српском, тако и албанском делу, припадници горанске заједнице живе и у два села у данашњој Северној Македонији, у која су својевремено из Горе мигрирали. То су села Урвич и Јеловјане у области Тетова, у близини границе са Гором. Иако географски раздвојени од Горе, Горанци у наведеним насељима себе сматрају припаднцима горанске заједнице и делом једног истог народа, сходно чему са својим сународницима у Гори деле заједнички идентитет и културу.“

Један од највидљивијих чувара тог идентитета јесте језик, односно говор којим се припадници заједнице међусобно споразумевају. Горански говор носи трагове историјских контаката и начина живота становништва Горе, а истовремено представља елемент културног наслеђа који се преноси са генерације на генерацију.

О његовим особеностима, утицајима који су га обликовали и променама које су данас присутне, Павловић каже:

„За горански говор може се рећи да он представља аутохтони словенски говор, што значи да су му својствене особине које су јединствене за становништво Горе. Према Радивоју Младеновићу, нашем истакнутом лингвисти и познаваоцу горанске дијалектологије, говор припадника заједнице Горанаца настао је мешањем северозападних македонских, шарских српских и метохијских говора, док су на његово формирање утицали одређени историјски догађаји и начин живота Горанаца. Иако је Гора са својим окружењем током средњег века била настањена скоро само словенским становништвом, са ширењем албанског етноса од 17. столећа Гора се нашла у непосредном контакту са албанским језиком, из ког су у горански говор могле доћи извесне позајмице. Од значајнијег утицаја био је контакт са турским језиком који је услед исламизације био дуготрајан. Овај утицај се у горанском говору мањим делом осетио у граматичкој структури, а већим делом у домену лексике, што је за последицу имало уплив великог броја турских речи. На формирање горанског говора, како Радивоје Младеновић сматра, од извесног значаја била је трансхумација, или привреда заснована на кретању са стоком ради испаше, што је на лексички систем Горанаца несумњиво могло имати одређени утицај.“

Иако је изложен различитим утицајима, горански говор и даље има значајно место у животу заједнице. Ипак, савремени начин живота, школовање ван Горе, миграције и свакодневни контакт са другим језичким срединама неминовно отварају питање његове будућности, нарочито када је реч о младим генерацијама.

„Свој говор, који зову нашински или нашенски, Горанци сматрају важним обележјем своје културе и идентитета. Он се доживљава као обележје сâме заједнице, односно као главно средство комуникације унутар ње. Данашњи говор Горанаца показује отпорност на мењање или нестајање, иако у њему сасвим сигурно долази до одређених трансформација услед изложености савременим условима живота Горанаца. У говору старијих припадника горанске заједнице приметан је зачетак извесних промена, међутим оне неће бити превише уочљиве уколико их млађе генерације не наставе. Млади су, ипак, склони упрошћавањима, како у фонолошком, тако и морфолошком систему, што је посебно приметно код образованих Горанаца који се школују на српском књижевном језику или га користе у свакодневној усменој или писаној конверзацији. Радивоје Младеновић указује на то да подстицаји за поменуте промене долазе захваљујући не само контактима са српским књижевним језиком, него и са српским градским говорима, пре свега у Призрену, мада не треба занемарити ни све друге градове на Косову и Метохији и целој Србији где су Горанци живели или где данас живе.“

Питање очувања језика не може се одвојити од демографских кретања. Велики број Горанаца данас живи ван матичне области, што значи да се језик све чешће користи у срединама у којима није доминантан. Управо зато, питање односа младих према матерњем говору постаје једно од важних питања очувања целокупног културног идентитета.

Павловић указује на размере расељености заједнице и њене последице:

„Горанци представљају малобројну заједницу која, према проценама, данас укупно има око 60.000 припадника. Од овог броја можда ни шестина не живи у Гори, док су остали расејани на различитим странама света. Многи Горанци из дела Горе који припада Србији живе у централном делу земље са Војводином, региону, док су неки после 1999. године отишли у западну Европу, па и даље – у САД и Аустралију. Један део горанске заједнице живи на подручју Косова и Метохије северно од Ибра, већински настањеном Србима. У поменутим околностима млади Горанци већином одрастају ван Горе, што значи да кроз процес школовања и социјализације пролазе у срединама изван своје матице, где у контакту са становништвом коме горански није матерњи језик нису у могућности да у свакодневној комуникацији користе горански говор. Ово, заправо, није нека новина, имајући у виду да су услед ограничених економских могућности у Гори припадници горанске заједнице традиционално познати по печалби, под чиме се, у циљу потраге за бољим животом, подразумевала принуђеност на одлазак на рад ван Горе, где су Горанци, некада углавном само мушкарци, учили и користили језик средине у којој су боравили и радили.“

Миграције, међутим, не отварају само питање употребе језика. Одлазак становништва из матичне средине може утицати и на преношење обичаја, породичних пракси и других елемената традиционалне културе. Посебно је важно како се према том наслеђу односе млађе генерације, које одрастају у другачијим друштвеним и културним околностима.

„Узимајући у обзир да вероватно најизразитију демографску тенденцију међу Горанцима већ дуги низ година представља исељавање из Горе, међу припадницима заједнице заступљена је бојазан да би услед миграција горански језик код многих Горанаца временом могао да се изгуби, под условом да млади и сви они који у расејању живе смање или запоставе његову употребу у свакодневном животу. Због миграција, које подразумевају одлазак читавих породица из Горе, не само мушких чланова који су некада одлазили у печалбу, па се у Гору враћали, присутна је бојазан да би осим горанског говора временом могла да се изгубе и друга обележја горанске културе и идентитета, међу којима се, рецимо, посебно издваја традиционална горанска свадба. Фактор ризика, у том смислу, представља тренд прихватања културних модела заступљених у срединама у којима Горанци у расејању живе и раде. Ово од нарочитог утицаја може да буде на младе, сходно чему су спрам старијих генерација они спремнији да прихватају нове, сâмим тим и другачије обрасце понашања, што може да доведе и до промене њиховог односа према матерњем говору, али и другим елементима горанске културе од значаја за очување идентитета и интегритета заједнице. У савременим околностима, генерално гледано, од утицаја на младе значајни су по том питању процес школовања, студирања, усвајање савремених стилова живота и погледа на свет, окренутост садржајима које нуде медији, интернет, популарна култура, итд.“

• У таквим околностима породица добија посебно важну улогу. Она је прво место на којем деца слушају матерњи говор, упознају се са обичајима и сазнају више о пореклу своје породице. За Горанце који живе ван Горе, додатни значај имају повратак у матицу и учешће у догађајима који окупљају заједницу.
• На питање о томе како породица доприноси очувању језика, обичаја и културног идентитета, Павловић истиче:

„Међу Горанцима широко је распрострањена свест о значају очувања елемената културе које они доживљавају као обележје свог идентитета. У питању је малобројна заједница која очување матерњег језика, обичаја и традиције види као предуслов властитог опстанка, односно одбране од асимилације од стране других, већинских народа у чијем окружењу њени припадници живе. Унутар заједнице, дакле, заступљено је осећање одговорности да се језик, традиција и културно наслеђе континуирано преносе на млађе генерације. Доживљавајући Гору као подручје са којим су њихово име и идентитет симболички везани, Горанци доследно негују приврженост и љубав према својој матици, што до изражаја посебно долази у процесу социјализације младих нараштаја. Породица представља оквир унутар ког се млади упознају са традицијом и вредностима свог народа, сходно чему родитељи настоје да својим потомцима предоче значај њиховог очувања. У ситуацији када многи припадници горанске заједнице живе и раде ван Горе одрасли се труде да своје летње годишње одморе, у целости или делимично, проведу у Гори, управо у периоду године када се у овој, за њих матичној области, њихови сународници окупљају у масовном броју. Подразумева се да родитељи том приликом у Гору доводе децу како би она још од ране младости имала могућност да доживе непосредни контакт са горанском традицијом и обичајима, али и да у њима учествују. С обзиром на то да у срединама где ван Горе живе похађају школе у којима се настава одвија на званичном државном језику, долазак у матицу представља и прилику да млади у директној комуникацији са својим сународницима уче и побољшавају свој матерњи, горански говор.“

Прича о Горанцима тако показује да се очување идентитета не своди само на памћење прошлости. Оно се свакодневно потврђује кроз језик који се говори у породици, обичаје који се преносе деци, повратак у матицу и окупљања током којих се поново успостављају родбинске, комшијске и пријатељске везе.

Заједница која је током историје пролазила кроз различите промене успела је да сачува низ препознатљивих културних особености. Пред њом је, међутим, нови изазов – како да се традиција прилагоди савременом животу, а да притом не изгуби оно што је чини посебном. У том процесу посебну улогу имају млади, али и породице, које представљају прву и најважнију спону између наслеђа предака и генерација које долазе.

Милена Божић

Аутор фотографија: Александар Павловић

Текст је део пројекта „Глас Горе – култура и идентитет Горанаца“ суфинансиран од стране Министартва информсања и телекомуникација РС. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Goranët përfaqësojnë një komunitet, identiteti, kultura dhe tradita e të cilit janë të lidhura ngushtë me zonën e Gorës, por edhe me jetën e anëtarëve të saj në diasporë. Rrethanat historike, migrimet, ndryshimet në stilin e jetës dhe kontaktet me popujt e tjerë kanë lënë gjurmë në zhvillimin kulturor të këtij komuniteti, por nuk e kanë fshirë ndjenjën e përkatësisë ndaj atdheut të tyre. Dr. Aleksandar Pavlović, bashkëpunëtor i lartë kërkimor në Institutin e Kulturës Serbe në Prishtinë me seli të përkohshme në Leposaviç, flet për atë që përcakton identitetin e goranëve sot, sa e rëndësishme është Gora për vetëvendosjen e tyre dhe si janë ndërthurur ndikime të ndryshme kulturore gjatë shekujve. Ai u diplomua, mori diplomën e masterit dhe doktoraturës në Departamentin e Etnologjisë dhe Antropologjisë në Fakultetin e Filozofisë në Beograd dhe është punësuar në Institutin e Kulturës Serbe në Prishtinë – Leposaviq që nga viti 2006. Nga viti 2016 deri në vitin 2019, ai ishte koordinator për Kosovën dhe Metohinë në Qendrën për Trashëgimi Kulturore Jomateriale të Serbisë, ku është riangazhuar që nga viti 2023.
Duke folur për zhvillimin historik të komunitetit dhe elementët që formësuan identitetin e tij, Pavlović e thekson veçanërisht Gorën si një hapësirë ​​me të cilën populli goran e lidh origjinën, emrin dhe trashëgiminë e tij kulturore. „Goranët përfaqësojnë një popull të një lloji të veçantë etnokulturor, identiteti i të cilit mund të thuhet se është formuar në një proces historik relativisht të gjatë. Është një bashkësi me vazhdimësi të gjatë që lidh emrin dhe vetëvendosjen e tij të identitetit me zonën në të cilën ka jetuar me shekuj, që është Gora. Zona e përmendur gjendet në burimet historike që nga Mesjeta serbe dhe ekzistonte si një njësi e vetme deri në vitin 1925, kur u nda midis Mbretërisë së atëhershme të Serbëve, Kroatëve, Sllovenëve dhe Sllovenëve, nga njëra anë, dhe Mbretërisë së Shqipërisë, nga ana tjetër. Ndarja e lartpërmendur ka mbetur deri më sot, kështu që një pjesë e Gorës i përket Serbisë, dhe tjetra Shqipërisë. Nomenklatura dhe toponimia mesjetare e Gorës, si dhe mbetjet e kishave të shumta ortodokse serbe në këtë zonë, janë argumente në favor të origjinës serbo-sllave të goranëve. Gjatë shekujve, anëtarët e bashkësisë gorane ishin në kontakt me popullsinë jo-sllave të Ballkanit, dhe nga fundi i shekullit të 15-të deri në mesin e shekullit të 19-të ata kaluan nëpër…“ një proces islamizimi. Falë sa më sipër, kultura e popullit goran me kalimin e kohës iu nënshtrua ndërthurjes së shtresave nga disa epoka të ndryshme historike – sllave, ballkanike e vjetër dhe orientale, të cilat kontribuan në ndryshimin e identitetit të këtij komuniteti nga sllavo-ortodoks në sllavo-mysliman, kështu që vetë komuniteti u zhvillua në një grup të veçantë etnik që, megjithëse i islamizuar, ruajti të folurit autokton sllav dhe shumë tipare kulturore nga antikiteti serbo-ortodoks. Me rëndësi të veçantë për formimin e tipit etnokulturor goran ishte mënyra shekullore e jetesës së popullit goran, e cila në aspektin ekonomik mbështetej kryesisht në mbarështimin e bagëtive, falë së cilës, për shkak të lëvizjes së bagëtive, anëtarët e këtij komuniteti vendosën kontakte me rajone në rrethinat e afërta ose të largëta të Gorës – qarqet e Sharrit të Sredskos dhe Siriniqit, Metohija jugore, rajonet e Maqedonisë perëndimore, etj.

Unikaliteti i një komuniteti nuk reflektohet vetëm në historinë e tij, por edhe në mënyrën se si anëtarët e tij e perceptojnë veten. Tek goranët, kjo lidhje shprehet veçanërisht përmes marrëdhënies së tyre me Gorën, të cilën ata e shohin jo vetëm si një vend origjine, por edhe si një pjesë të rëndësishme të identitetit të tyre. Pavlović shpjegon gjithashtu se si vetë anëtarët e komunitetit përcaktojnë përkatësinë e tyre. „Vetë goranët e konsiderojnë veten sllavë dhe goranë, duke u distancuar nga popujt e tjerë të të njëjtit besim, kryesisht nga shqiptarët. Ata nuk e identifikojnë veten si serbë, por nuk është e pazakontë që ata që thonë se janë me origjinë serbe. Në komunikimin e ndërsjellë, goranët e quajnë veten edhe Našinci, dhe e folura e tyre, varësisht nga pjesa e Gorës nga e cila vijnë, është Našinci ose Našenski. Ata e përcaktojnë përkatësinë e tyre në komunitetin e tyre më saktësisht përmes vetëdijes për origjinën e tyre nga Gora, të cilën goranët e perceptojnë si zonën vendase me të cilën lidhin emrin, kulturën, traditën dhe identitetin e tyre. Kjo është një zonë që mbulon një total prej rreth 433 kilometrash katrorë, nga të cilat rreth 385 i përkasin Serbisë, dhe pjesa tjetër Shqipërisë. Pjesa që është në Serbi përkon me territorin e komunës së Gorës, e vendosur në jugun e largët të Kosovës dhe Metohisë, në jug të Prizrenit, dhe përbëhet nga nëntëmbëdhjetë vendbanime, përfshirë qytetin e Dragashit, si qendër administrative e komunës. Gora, pra, për popullin goran, përfaqëson një komponent simbolikisht kyç të identitetit të tyre, pa të cilat, siç besojnë ata, nuk do të ishin ata që janë. Për popullin goran, Gora është shumë më tepër sesa një zonë e zakonshme gjeografike, dhe sa e rëndësishme është për anëtarët e këtij komuniteti tregohet më së miri nga fakti se populli goran që jeton jashtë Gorës, që do të thotë të shpërndarë në të gjithë Serbinë, rajonin dhe botën, mblidhen rregullisht në Gora çdo vit – veçanërisht gjatë muajve të verës – për të forcuar lidhjet e tyre familjare, fqinjësore dhe miqësore, por edhe për të praktikuar disa nga ngjarjet më të rëndësishme për ruajtjen e identitetit dhe integritetit të komunitetit, siç është, për shembull, festimi i Gjurenit, d.m.th. Dita e Shën Gjergjit, organizimi i festimeve tradicionale të dasmave, etj. Duhet përmendur se përveç

Гораните претставуваат заедница чиј идентитет, култура и традиција се тесно поврзани со областа Гора, но и со животот на нејзините членови во дијаспората. Историските околности, миграциите, промените во начинот на живот и контактите со други народи оставиле свој белег врз културниот развој на оваа заедница, но не го избришале нејзиното чувство на припадност кон татковината. Д-р Александар Павловиќ, виш научен соработник во Институтот за српска култура во Приштина со привремено седиште во Лепосавиќ, зборува за тоа што го одредува идентитетот на Гораните денес, колку е важна Гора за нивното самоопределување и како различните културни влијанија се испреплетени низ вековите. Дипломирал, магистрирал и докторирал на Одделот за етнологија и антропологија на Филозофскиот факултет во Белград, а од 2006 година е вработен во Институтот за српска култура во Приштина – Лепосавиќ. Од 2016 до 2019 година бил координатор за Косово и Метохија во Центарот за нематеријално културно наследство на Србија, каде што е повторно ангажиран од 2023 година.
Зборувајќи за историскиот развој на заедницата и елементите што го обликувале нејзиниот идентитет, Павловиќ особено ја истакнува Гора како простор со кој Горанците го поврзуваат своето потекло, име и културно наследство.
„Горанците претставуваат народ од посебен етнокултурен тип чиј идентитет може да се каже дека е формиран во релативно долг историски процес. Тоа е заедница со долготраен континуитет што го поврзува своето име и идентитетско самоопределување со просторот во кој живее со векови, а тоа е Гора. Споменатата област се среќава во историските извори уште од српскиот среден век и постоела како единствена целина до 1925 година, кога била поделена помеѓу тогашното Кралство на Србите, Хрватите, Словенците и Словенците, од една страна, и Кралството Албанија, од друга страна. Гореспоменатата поделба останала до ден-денес, па едниот дел од Гора ѝ припаѓа на Србија, а другиот на Албанија. Средновековната номенклатура и топонимија на Гора, како и остатоците од бројни српски православни цркви во оваа област, се аргументи во прилог на српскословенското потекло на Гораните. Низ вековите, членовите на заедницата Горани биле во контакт со балканското несловенско население, а од крајот на 15-ти до средината на 19-ти век тие поминале низ…“ процес на исламизација. Благодарение на горенаведеното, културата на Гораните со текот на времето била изложена на меѓусебно проникнување на слоеви од неколку различни историски епохи – словенска, старобалканска и ориентална, што придонело идентитетот на оваа заедница да се промени од словенско-православна во словенско-муслиманска, со што самата заедница се развила во посебна етничка група која, иако исламизирана, го зачувала автохтониот словенски говор и многу културни карактеристики од српско-православната антика. Од особено значење за формирањето на горанскиот етнокултурен тип бил вековниот начин на живот на Гораните, кој во економска смисла се потпирал првенствено на сточарство, благодарение на што, поради движењето на добитокот, членовите на оваа заедница воспоставувале контакти со региони во непосредната или подалечната околина на Гора – Шарпланинските окрузи Средско и Сириниќ, јужна Метохија, западно-македонските региони итн.“
Уникатноста на една заедница не се одразува само во нејзината историја, туку и во начинот на кој нејзините членови се перцепираат себеси. Кај Гораните, оваа врска е особено изразена преку нивниот однос со Гора, која ја сметаат не само за место на потекло, туку и за важен дел од сопствениот идентитет. Павловиќ, исто така, објаснува како самите членови на заедницата ја одредуваат својата припадност. „Самите Горанци се сметаат себеси за Словени и Горанци, дистанцирајќи се од другите народи од истата вера, првенствено од Албанците. Тие не се идентификуваат како Срби, но не е невообичаено и оние кои велат дека се од српско потекло. Во меѓусебната комуникација, Горанците се нарекуваат и Нашинци, а нивниот говор, во зависност од делот од Гора од кој доаѓаат, е Нашинци или Нашенски. Тие ја одредуваат својата припадност кон својата заедница најточно преку свеста за своето потекло од Гора, која Горанците ја перцепираат како родно подрачје со кое го поврзуваат своето име, култура, традиција и идентитет. Ова е област што опфаќа вкупно околу 433 квадратни километри, од кои околу 385 припаѓаат на Србија, а остатокот на Албанија. Делот што е во Србија се совпаѓа со територијата на општина Гора, која се наоѓа на крајниот југ од Косово и Метохија, јужно од Призрен, и се состои од деветнаесет населби, вклучувајќи го и градот Драгаш, како административен центар на општината. Гора, според тоа, за Горанците претставува симболично клучна компонента на нивниот идентитет, без…“ за кои, како што веруваат, не би биле тоа што се. За Горанците, Гора е многу повеќе од обична географска област, а колку е важна за членовите на оваа заедница најдобро покажува фактот дека Горанците кои живеат надвор од Гора, што значи расфрлани низ Србија, регионот и светот, редовно се собираат во Гора секоја година – особено во текот на летните месеци – со цел да ги зајакнат своите семејни, соседски и пријателски врски, но и да ги практикуваат некои од најважните настани за зачувување на идентитетот и интегритетот на заедницата, како што се, на пример, прославата на Ѓурен, т.е. Ѓурѓовден, организирање традиционални свадбени свечености итн. Треба да се спомене дека покрај