Ратко Павловић Ћићко: Песник који је пушку заменио пером

У срцу Топлице, у селу Бериље, 1. марта 1913. године, рођен је Ратко Павловић, касније познат као Ћићко. Одрастао је у породици са дубоким коренима у црногорској традицији, потомак војводе Пека Павловића. Његов отац, Вељко, погинуо је на Солунском фронту, оставивши Ратка да одраста са мајком и сестром.

Ћићко је био песник, интелектуалац, револуционар и полиглота. Још као младић, 1933. године, објавио је збирку песама Окови и без окова, показујући свој таленат и дубоку осећајност.

Његова љубав према правди и слободи одвела га је у далеку Шпанију, где се борио у Грађанском рату на страни републиканаца. По повратку у отаџбину, са почетком Другог светског рата, постао је један од главних организатора устанка у Топлици, водећи Други јужноморавски одред.

Ипак, оно што га издваја није само његова храброст, већ његова способност да ратне страхоте преточи у поезију. Док су други борци писали дневнике крвљу, Ћићко је у рововима смишљао стихове. Његове песме нису биле пуко величање рата – у њима је било бола, наде, љубави према народу, али и свести о суровости борбе.

Његова последња битка одиграла се 24. марта 1943. године, када је, окружен од стране Бугара, рањен у борби код Криве Феје. Знајући да нема излаза, наредио је саборцима да се повуку, а он остао да их штити. Хицима из последњих метака сам је одлучио о свом крају – не желећи да падне жив у руке непријатељу.

Данас, Ћићково име носе бројне школе, улице, спомен-обележја, али његов прави траг остао је у срцима оних који читају његове стихове. Он је био ратник који је знао да је мач снажан, али да су речи вечне.

„Мајко!

Видим те како седиш сама

и тужиш у дну шљивика.

Мислиш: убили су га негде

ко зна код ког врбака

Шпанија? Где је та земља?

Да продам све до коже,

да ли бих за њега сазнала?

Он је тако слабуњав и жут

и ров за њега није.

Непријатељ је суров и љут,

а он не уме да се крије…”

• део из песме послате у писму мајци