Слава – дан сећања, молитве и завета

Слава, кaо један од најсветијих обичаја српског народа, није само тренутак гостопримства и дружења већ и дан дубоке духовности и завета. У дому свечара, где се окупљају рођаци, пријатељи, раније чак и случајни путници, тај дан се обележава молитвом и захвалношћу светитељу – заштитнику породице. Кућа би у тим тренуцима постајала храм, а домаћин би са породицом упућивао молитве за благослов, здравље и срећу.

Без обзира на материјално стање, верници у Србији, као једини из православне вере, славе са вером и поштовањем. Ни најсиромашнији не занемарују своју славу, јер је то представља један од начина за изражавање захвалности и очувања везе са прецима и традицијом. 

Слава је вековима, чак и кроз тешка времена ропства, народу била извор наде и духовне снаге, као и подсећање на завете предака – да чувају своју православну веру, поштују њене светиње и славе своје крсно име.

Овај обичај преносио се са колена на колено, чак и у најтежим околностима – у рововима, на бојишту, па и уочи саме битке, као што је то чинио и Кнез Лазар. Данас, потомци својих славних предака настављају да славе славу, показујући тиме понос, веру и оданост традицији, исто онако како су чинили њихови стари. Слава није само празник већ и симбол отпорности и битан део идентитета српског народа.